Htela bih sa vama podeliti jednu bajku. Beskonačnu bajku, koja i danas samu sebe ispisuje. Duboko verujem da ste je svi pročitali unutar sebe i da smo ovde kako bi podstakli i druge da je prepoznaju i pročitaju iz sebe. Sve te bajke su drugačije, lične, nose svoje poruke i dragocenosti. Svako od vas nosi svoju i zna joj ime. Moja se zove Kristaloterapija i sada ću vam ispričati kako su ta i sve druge bajke koje vi živite, nastale, viđeno mojim očima.
Pre mnogo, mnogo godina živela je majka Zemlja bezbrižna i gledala decu svoju ljudskog roda kako rastu. Pazila je na njih pomno, ljubavlju svojom hraneći ih i stasavahu oni pod budnim okom oca Sunca, što svetlost im davaše i podršku svoju, odozgo.
Učili su ih svemu, ciklusima svojim, pravilima, ritmovima, pokazali im pojave koje pomoć im mogu biti vodu, vatru, vetar. Naučiše deca da koriste ove pojave, naučiše i da ih izazovu i pomisliše kako im majka i otac više nisu potrebni. Znala je majka da takvo će vreme doći i brižljivo se sa ocem spremala za taj trenutak, ali opet – neočekivano se brzo desio.
Dugo je u sebi lekove spremala kako bi ih svojoj deci poslala kada taj trenutak dođe. I znala je da nisu sva deca takva i onima koji u nju verovaše i njenu ljubav i očevu svetlost prihvatiše, otkrivala je svoja znanja i upućivala ih u tajne svoje, kako bi i svojoj bolesnoj braći i sestrama jednom pomoć mogli dati.
Jednoga dana iz usnulosti i bezbrižnosti svoje prenu majku Zemlju velika bol. Bol dece njene ljudskoga roda što zaboraviše zašto su ovde, prestadoše da osluškuju majku svoju i bolest ih ophrva. Shvatila je i prepoznala njihovu bol i u prvi mah tuga se savi oko nje, jer deca njena htedoše je pokoriti. Postaviti joj pravila svoja i bez nje dalje kroz život hoditi. I što oni više na njene potrebe zaboravljahu, to bolesniji su bivali.
Patila je majka, ali hrabro poče buditi decu što uz nju bejahu. Otkri im plodove dugo sa Suncem pripremane.Bilo je tu lekova raznih, na volju i prema svakoj potrebi stavljenih biljaka, što ulja im se koriste. Cvetova i listova i voda koje život nose.
Pozva majka i oca Sunce da joj u tome pomogne. I svaki lek koji ljudima posla i iz sebe iznedri, obasja Sunce svojom očinskom ljubavlju i na rast ga potera. I sve čemu majka Zemlja život udahnu, tome otac Sunce dade svetlost svoju da traju u ljubavi zajedno. Jer, ko bolje od majke može znati šta je deci njenoj potrebno.
Iznedri tako majka Zemlja iz dubine utrobe svoje i kristale, našara ih bojama čudnim, prelepim, oblicima drugačijim, da lepotom svojom drugačije zrače i da svako dete njeno izvor svoj i roditeljsku ljubav sa sobom može poneti.
Svakom od njih utka drugačiju namenu, građu i osobine i napravi ih takvima da zapamtiti mogu informacije sve, preneti ih nekim novim pokolenjima i čuvati ih dugo, dugo.
Unese u njih mudrost i znanje, načini ih svetlosnim toliko da vibracijom svojom mogu dobrobit doneti. Da nežno i blago večno trajati mogu i ljubav roditeljsku im prenositi i zaceljivati rane njihove i bol duboku, i da ih nauče da sami sebi uz kristale najveća pomoć mogu biti.
Načini ih saveznicima ljudi, vernim pratiocima na putu spoznaje i rasta. I svakom namenu dade, da na bolest iznutra delovati može, dok još je u povoju i mala, da razviti se ne može. Utka u njih želju svoju, da njena deca nikada ne zaborave ko su, odakle potiču i da se izvorima svojim uvek vratiti mogu. Jer na ljubav, znala je, niko imun nije, pa ih je nesebično ljubavlju svojom punila, kako bi ljubav isijavali dalje. Ljubav koja leči i težinu sa duše skida.
Krenuše deca Zemljom, da aromama, uljima, kristalima, energijama, napitcima i hranom leče braću i sestre i pomoć im daruju, ali i da prenose znanje koje im je majka predala.
Ja sam se u kristalima prepoznala, spoznala njihovu snagu i , moć transformacije i trudim se da je što bolje i vernije prenesem svim ljudima sa kojima sam u kontaktu. Možda neko i sebe prepozna u njima. Jer… ljubavlju kristal se zove.
Ljiljana Filipović
Izlaganje na VIII Kongresu sa međunarodnim učešćem ”Ishrana budućnosti”
Novi Sad, oktobar 2018. godine
